Slikar, filozof i dramaturg iz sela Mrkoči

16.2.2008. // Glas Istre // Objavljeno u kategoriji Zabava

Frane Runko iz sela Mrkoči jedinstvena je pojava na širem istarskom području čiji životni put i osobni svjetonazori nadilaze uske zavičajne okvire. Naizgled čvrsta, nihilistička diskursa, svoj umjetnički habitus Frane svakodnevno propituje egzistencijalno - filozofskim dvojbama, a skromni, usamljenički život na selu obogaćuje neizmjernom ljubavlju prema umjetnosti, životinjama i prirodi koja ga okružuje.
Franetova slikarska karijera doživjela je renesansu poratnih godina u Rovinju, gdje je naš sugovornik i domaćin proveo nezaboravnih trideset godina.
- Hranu san ima jer je sestra delala u kuhinji u bolnici. Ja san dobiva ča ću i koliko ću. U Rovinju san slika, kupa se i volija žene. Trideset let san fraja - sa sjetom u glasu prisjeća se života u gradu sedamdesetosmogodišnji Frane. A u Mrkoče je Frane doselio prije dvadeset godina. Nikada se nije ženio, a nakon sestrine smrti prije šest godina ostao je na staroj djedovini sam.

Život na Zemlji nema smisla

- Ne volim dicu. Preveć san pametan da bi se oko dice muči. Se ne splati. Ja bi za jedan motocikl skuter da svu dicu svita. Nikada mi ni palo na pamet da buden tata, još manje nono, Boh očuvaj. Sve ča volin su šoldi. Za šolde se tribe mučit. A baš mi ni hodilo kopat, i onda san poče slikat - zamišljeno, preispitujući težinu izrečenih riječi, govori Frane.
- Bi san i vojnik u Sarajevu! - neplanirano otvara bolnu temu naš domaćin. I dok u opskurnoj, prostranoj kuhinji veliki crni mačak mirno prede zavaljen u masivnu fotelju, Frane dramatičnim tonom nastavlja jednu od svojih najčudnijih životnih epizoda.
- To je bilo četrdeset i devete. Bi san naprv žedan i san pita jenega kuhara u kasarni da mi da vode, a on je odgovorija da mi ne more dat jer da mu treba voda za storit užinu. Uglavnon, ni mi ti dat pit i ja san mu reka: »Jebem ti vodu i tvoj komunizam« i san finija u pržunu leto i pol - klima glavom u čudu Frane, kao da ni dan-danas nije raščistio nevjerojatan splet okolnosti koje su ga odvele u »pržun«.
- Ali, pustimo to ća - razmahuje se rukom naš sugovornik tjerajući nevidljive muhe iznad stola.
- Ja iman miljar pitanja! Leto dan bite imali pisat u Glasu Istre samo odgovore na moja pitanja. Iman filmove u glavi sve jedan lipši od drugega - vidno raspoloženiji zaokreće razgovor na filozofske teme.
- U mojoj glavi ima čuda motiva. Previše, previše znan i to me nike pute muči jer sama pomisao na život me ubije - priznaje Frane.
- Da li je to forši strah od smrti? - nastavljamo u kontemplativnom tonu s našim sugovornikom.
- Da, perke proučavanjem san ustanovi, ne tako teško, da zapravo nema smisla Zemlja ni život na njoj. Da je to jako slabo i grdo. Anka da san Svemogući, ne bi zna ča ću delati. Tek onda bi ima problema - razotkriva nam Frane svoju kompleksnu dvojbu obrazlažući dalje temu. - Problem je u tome ča moji roditelji su imeli deset dice, a od te vele fameje san osta samo ja živ. I onda čovik umre, i nema te više, i nanke kad bi bija Svemogući ne bi zna ča da delan s planetom - širi ruke Frane.

Istarska zastava kao trobojnica

- A ča dolazi pole smrti? - skrušeno pitamo Franeta.
- Nič drugo, te ni. Aufiderzen! Mai piu, i gotovo! Kako je počelo tako i fini- rezignirano će Frane.
- Forši će ipak nešto biti i poslije smrti? - zatečeni, nastavljamo neobični razgovor.
- Ha, ha. To forši je preveć »forši«! - razočarano će Frane.
- Ali u vašim slikama nema pesimizma? - ohrabrujemo našeg domaćina.
- Ja u svojim slikama slikam samo ono ča mi se sviđa. Volim prirodu, volin uniformu, ma onu lipu, bez oružja i pištolja. Volin zastave - znakovito se okreće Frane i gipkošću mladića skida sa zida sliku s neobičnim, nadrealističkim pejzažem na kojemu se u prvom planu vijori Franetova istarska trobojnica, a u daljini se rastežu bajkoviti brežuljci, cvrkuće gardelin, njišu se stabla i sunce je na zalasku.
- Nažalost, to moran reć, magari san i sam Istrijan, da je Istrijanac mona kada je stavi kozu na našu istrijansku zastavu. To je najgrja zastava koju san ja ikad vidi. Na njoj je jena brižna koza. Ona je rabila biti lipša sa tri boje: zelena, bijela i plava - zaključuje Frane usredotočujući pogled na netom skinutu sliku.
A Franetove slike ukrašavaju zidove skromne, ali s ukusom uređene kuće u Mrkočima. Najomiljenija mu je slikarska tehnika ulje. Ulje na platnu, lesonitu, drvu... Motivi su različiti, od dramatičnih snježnih vijavica, do pastoralnih pejzaža punih skrivenih poruka i simbolike. Na središnjem mjestu u maloj galeriji nalazi se portret Franetova pokojna brata u uniformi talijanskih bersaljera.
- Svi su ga okoli znali kao lipega i dobrega. Slika san ga okoli kvarnar dan. Brat mi je umra u Auschwitzu, a zapravo je živ izaša iz logora, ali u jenemu selu su in dali jist do sita, i od tega je umra - prisjeća se velike obiteljske tragedije Frane.

Euroskeptik

Osim što odlično slika, upušta se u složene filozofsko- egzistencijalne rasprave, na magnetofonu snima dramaturške zaplete u kojima sam »igra« sve uloge, naš domaćin obožava razgovore o politici. Posljednja velika tema koja ga trenutno zaokuplja je euroskepticizam.
- Kad bi svi Hrvati glasali da su protiv Evrope - znakovito diže obrve Frane - opet bi svi šli u Evropu. Znaš zašto? Zato jer bježimo s tog jebenog Balkana - zaključuje Frane.
- Ali, mi mislimo kad dojdemo u Evropu da neće trebati delati. Kapiš. Kada ujdemo u Evropu će biti još huje jer će nas Evropa iskorištavati - zadovoljno poentira naš sugovornik potkrepljujući tezu svježim primjerom – Evo, jušto sad od Austrije kupujemo vojne transportere, a narod nan je bos i lačan. NATO će nakrgat Jadransko more. Će doć Amerikani i će delat ča ih je volja - širi nemoćno ruke Frane.
- A kakva je situacija u selu? - pokušavamo otvaranjem nove teme zaustaviti bujicu nezadovoljstva koja na sve strane suklja iz našeg domaćina.
- Previše lipo. Tu je televizija. Tu vanka iman za delat. Ja volim kad se dela. Ja san tu napravi veliku terasu, hidrofor, vrata. Ja sve sam delan. Neverovatno san sposoban. Jedan mi je čovik reka - »Frane, ti ljudima moreš slobodno biti profesor!« Jedan jako stari gramofon san tri parte ja popravi i stori. Kada mi je sestra umrla, san ga mora prodat jenemu u Žminj da platin pogreb. Kako vidiš, ja san nezaustavljiv i sposoban! A toliko bi tega stori da ni san ne znan ča!- optimističkim tonom zaključio je Frane.

Razgovarao i snimio Radenko VADANJEL 

frane runko pisac filozof slikar mrkoči dramaturg

---