Škola meha Franka Kosa
6.6.2008. // Glas Istre // Objavljeno u kategoriji Zabava
Franko Kos iz Kapelice kraj Labina virtuoz je na maloj sopeli - istarskom tradicijskom instrumentu naizgled limitirajućih glazbenih mogućnosti. Balun, tvist, meksičke tugaljive pjesme, nezaboravni hitovi Lidije Percan, Miše Kovača, Mirka Cetinskog … sve je to Franko svladao svirajući dvadeset i pet godina uz pratnju harmonike na svatovima širom Istre.
Joko teško je ćepat ritam
- Ipak, neke stvari neson moga sost jušto jer ja iman šest škulji na maloj sopeli, pa onda neke note moran svirat oktavu niže ili više – priznaje Franko.Nakon glazbene karijere u raškom folklornom društvu i tri američke turneje po labinskim iseljeničkim klubovima, prvi put s Vesnom Nežić Ružić, drugi put s harmonikašem Rencom Kiršićem i treći put sa sopcem Diegom Peršićem i suprugom Paolom, Franko se posljednjih godina posvetio prenošenju svog bogatog glazbenog i životnog iskustva mlađim sviračima.
- Joko teško je ćepat ritam. Prsti, mozak i noga, sve mora bit povezano – zamišljeno zaključuje Franko.
- Osamnajs san ih vadija i navadija sost na sopele od meha. Neki su dolazili samo dva puta jer su čuli da ja, osin ca vadin sost za nis, storin i meh za nis, su mislili da ću im dat meh i oni će pokle s mehom portit, kapiš. Ali to ne gre tako. Nema šanse. Meh treba zaslužit. Treba čuda vježbat i imat rezultate, pa onda dobiješ meh za nis – objašnjava Franko.
Braća Starčić i Ivo Gržinić iz Pićna, Marko Miletić, Diego Peršić Matija Načinović, Silvijo Barešić iz Labina, Elis Lovrić iz Rapca, samo su neki od polaznika poznate Frankove škole sviranja meha.
- Ja hi najprvo vadin sost na meh jer san ustanovi da kad se navade na meh, da će puno, puno lakše na sopele. Ja nin prvo zadan neke vježbe, da na suho sopu sopele od meha ili mešnice. Svaki drugi prst mora biti gore, odnosno svaki drugi mora bit na rupi, i to je osnovna vježba. Nikad ne smeju biti dva prsta jedan do drugoga gore jer ne daju ton ka treba melodiju izvest. A, kad oni pridu stareji i imaju svoj »vers« kako i gardelin, moru delat ča ćeš – oduševljeno zaključuje Franko.
Nova učionica
Nova učionica, za čiju je izgradnju Frankova kćerka morala podići kredit, zasebna je, dozidana prostorija u prostranoj kući našeg domaćina, tako da piskavi zvukovi nevještih polaznika ove neobične škole meha više ne odzvanjaju kuhinjom i predsobljem. Učionica je ukrašena raznoraznim trofejima. Poput etnografskog muzeja neke egzotične, afričke zemlje, s polica i zidova promatraju nas male i vele roženice, mehovi impregnirani kremom za ruke, roženice, mađarske gajde, šurle, piskovi raznih oblika …
- Ovo je sada super, a nekada smo vježbali u kuhinji, i dok je moja žena kuhala obed, neke pute san mora pedeset puti nekemu otroku pokazat istu stvar. Zamislite kakovo je to bilo strpljenje moje žene da to sluša. Ali, znate ki je bi selektor? Ona! Jer Paola je kantala s najboljimi kataduri s Markulinom, s Kutićemi... Ipak, sada je i njoj lakše kada iman posebno prostoriju za sost – velikodušno zaključuje Franko.
Trenutno Frankovu školu meha pohađaju tri polaznika - osnovnoškolci Toni Kos i David Juričić iz Kapelice i srednjoškolac Dino Blašković iz Presike.
- U zadnje vrjeme dojdu poli mene samo dva dana prije nego imaju za poć sost, a na početku su više vježbali – žali se Franko na učenike.
- Ja nin moren pokazivati koliko ćeš, ali ako in ne gre vo glovo, tu nutre, nic od tega – obraća se naš domaćin Toniju i Davidu, koji su se u međuvremenu »nacrtali« u učionici.
- Zos smo se mi jedan put brzo naučili svirat? Jer smo znali švikat. Oni ne znaju švikat. Mi smo na švik govorili, ku gremo tići lovit, ku gremo pokle igrat balun ili gremo sost. A danas, lako je uz kasetu naučiti sost. Moreš vratiti natrag i ponavljati snimljeno – zaključuje Franko.
- To su moji svirci. Sopeju, sopeju. Pridu poli mene na pet minuti, i već su štufi, ali su joko muzikalni – obraća se Franko pomalo nezainteresiranim desetogodišnjacima Toniju i Davidu, pokušavajući ih pjesmom udobrovoljiti:
Vela glova, mići rep, vražji Dado ma si lep,
Daj mi mala viest pršuta bit ću s tobon sve do jutra
Daj mi mala pit kafe, bušat ću te ponoće…
Toni i David, primaju se instrumenata i mala učionica škole meha u Kapelici kraj Labina postaje odjednom pretijesna za razbuktalu kvadrofoniju snažnih, piskavih zvukova začudne istarske ljestvice.
Meh od kunelića
Najbolje su kože janjci iz Cresa jer su na slobodi i na zraku. Cresani delaju meh od janjca ki ima 25 kil, a ja san za dicu dela meh od janjca teškega okoli 15 kil. A za najmanje učenike, kao recimo za Davida kad je ima pet let, san dela meh od kunelića jer bi mu od janjca bija preveli. To je joko teško storit, meh od kunelića. Teško je skinuti dlaku. Za jedan takov meh hitin i osan kož, prije nego storin jenega štabelega. Napravi san hi dvajset, i više od pola je finilo va Amerike. To je joko tanka koža. Tamo kade ima kunelić sise ako pustite meso na koži, zostane trdo, a ako ga vinete, ostane rupa. To je joko teško storit, meh od kunelića – zaključuje Franko Kos.
Franko Kos meh tradicija glazba folklor Kapelica David Juričić